HRISTOV VENAC

Hristov venac je biljka penjačica koja na zaklonjenim mestima i uz zaštitu može prezimiti napolju. Listovi bilje su prstasto deljeni. Cvetovi su beli, ljubičasti ili crveni. Iznad zvezdasto raspoređenih cvetnih latica nalaze se brojne niti, 5 žutih prašnika i 3 smeđa tučka. Oprašeni cvetovi daju jajolike, narandžastožute, jestive plodove. Plodovi srodnih vrsta poznati pod imenima granadila i marakuja.

Jasmin pripada porodici maslina(Oleaceae), a ime potiče iz Persije. Postoji dvadesetak vrsta jasmina, koje su prilagođene toplijoj klimi. Jasmin je biljka koja se uzgaja najviše zbog karakterističnog mirisa njenog cveta. Cveta zimi, i to u periodu od januara do marta, i u kuću se može uneti samo tokom cvetanja. Jasmin je najbolje čuvati u stakleniku, jer mu se na taj način produžava životni vek. U slučaju da se ne čuva u stakleniku, biljka može da se baci odmah posle cvetanja.Jasmin je biljka penjačica i najčešće se prodaje obmotana oko žičanog obruča. Može da naraste do 4,5 metra. Veoma brzo raste i pušta izdanke.Jasminum officinale je vrsta jasmina koja je karakteristična po tome što cveta leti. Zbog toga je ona poznata vrtna biljka. Jasminum polyanthum je sobna vrsta jasmina koja potiče iz Kine. Odatle je u Evropu doneta 1981. godine.Jasmin se najviše uzgaja zbog lepote njegovog cveta, kojima ulepšava bašte, i može da se koristi kao kućna biljka. Karakterističnost vezana za jasminov cvet je što se on otvara samo tokom noći. Cvet se može ubrati u rano jutro, dok je cvet još zatvoren. Zatim se može čuvati na hladnom mestu do noći. Cvet će početi da se otvara između 6 i 8 sati uveče, kada temperatura počne da pada.Jasmin se koristi kao čaj, sirup, eterično ulje ili kao element parfema.

 

Vrbena  je rod u porodici Verbenaceae. On sadrži oko 250 vrsta  godišnjih i višegodišnjih zeljastih ili polu-drvenih cvetnica. Većina vrsta su poreklom iz Južne Amerike i Azije.Listovi su obično naspramno raspoređeni, jednostavni, i kod mnogih vrsta dlakavi, često vrlo gusto. Cvasti su brojne, a cvetovi sitni i imaju 5 latica. Najčešće su neke nijanse plave, ali mogu biti beli, roze ili ljubičasti, posebno kod kultivara.Rod se može podeliti na diploidne iz severnoameričkog i poliploidne iz južnoameričkog roda, oba sa sedam hromozoma. Evropske vrste potiču od severnoameričkih. Izgleda da vrbena, kao i srodna mok vrbena (Glandularia) potiču od skupine vrsta proizvoljno svrstanih u rod Junellia; oba roda su do 1990-ih najčešće svrstavana u porodicu Verbenaceae. Intergenerički hloroplastni prenos gena pomoću neodređenog mehanizam – iako, verovatno, ne hibridizacije – desio se najmanje dva puta od vrbene do Glandularia, između predaka savremenih južnoameričkih rodova i skorije, između V. orcuttiana ili V. hastata i G. bipinnatifida. Pored toga, nekoliko vrsta verbena je prirodnog hibridnog porekla; poznata baštenska vrbena ima potpuno mutno poreklo. Odnos ovih tesno povezanih grupa  je zato teško rešiti standardnim metodama računarske filogenetike. 

Krasuljak, bela rada ili belka (Bellis perennis) je višegodišnja zeljasta ukrasna i lekovita biljka iz porodice glavočika (Asteraceae). Ostali narodni nazivi su: tratinčica, trajni krasuljak, katarinčica, iskrica, bjelka, krsnica, behar i drnica.Njoj srodne vrste su i šumska tratinčica (Bellis silvestris Cyr.) i jednogodišnja tratinčica (Bellis annua L.). Stapka (skapus) je sa jednom glavicom i bez listova. Pri vrhu je zadebljao i sa prileglim dlakama. Visine je od 5 do 15 cm. Listovi su u rozeti, lopatičasti do objajasti, naglo se sužavaju u široku dršku. Po rubu su slabo nazubljeni ili testerasti. Mogu imati kratke dlake ili su goli. Cvetovi obrazuju cvasti glavice prečnika 1-2 cm. Involukrum je poluloptast, sa eliptičnim ili duguljastim listićima poređanim u dva reda, koji su tupi i dlakavi. Diskus širok 4-5 mm, sa mnogobrojnim dvopolnim cvetovima, cevastog izgleda i žute boje. Cvetovi na obodu su ženski, jezičasti, a boja im može biti ružičasta do sasvim crvena, a često su i beli. Cveta čitave godine, od ranog proleća do zime.Roška (ahenija) je duga do 1,5 mm, objajasta, sa strane spljoštena, glatka i bez papusa. Prirodni areal ove biljke obuhvata Evropu, Malu Aziju, Siriju i Madeiru, a unesena je i u Severnu Ameriku i na Novi Zeland. Pripada subatlantsko-submediteranskom flornom elementu.Naseljava utrine, livade i pašnjake nizijskog, brdskog i gorskog pojasa, mada je najbrojnija u dolinama. Ima je i u parkovima gradskih naselja. Raste do nadmorske visine od 1.800 m. Ova biljka je lekovita i sadrži saponine, gorke supstance, eterična ulja i tanine, a koristi se za pripremanje čaja za lečenje disajnih organa (protiv kašlja, astme itd.). Takođe je i medonosna biljka. Ljudi su proizveli formu hortensis, koja se koristi kao ukrasna biljka širom sveta.^[2]Može se koristiti i u ishrani: od isključivo mladih listova se pravi salata, a u Nemačkoj se tvrdi i zeleni pupoljci mariniraju i upotrebljavaju umesto kapra. Otvoreni cvetovi su takođe jestivi.

Karanfil je biljka iz roda Dianthus. Latinsko ime je Dianthus caryophyllus. Kultivira se posljednjih 2000 godina pa se ne zna točno odakle potječe, ali pretpostavlja se da je porijeklom iz Mediterana.Ima zeljastu stabiljku visoku do 80 cm. Listovi su zeleni do zeleno-plavi, dugi do 15 cm. Cvjetovi mogu biti pojedinačni ili do 5 zajedno. Dugi su 3-5 cm. Originalna boja cvijeta je ljubičasta, a nastali su kultivari crvene, bijele, žute i zelene boje.Karanfil zahtijeva prozračno, neutralno ili blago kiselo tlo i puno sunca. Postoje mnogi kultivari npr. 'Helen', 'Gina Porto', 'Laced Romeo' itd.Karanfili imaju raznoliku simboliku. Crveni karanfili simbol su radničkog pokreta u jugoistočnoj Europi, Austriji i Italiji. Nosili su se u zapučku na Praznik rada. U Portugalu je simbol pokreta, koji je nazvan revolucija karanfila. Zeleni karanfili simbol su Dana sv. Patrika. Nosio ih je irski književnik Oscar Wilde. Bili su i simbol homoseksualaca početkom 20. stoljeća.Karanfil je nacionalni cvijet Španjolske i Slovenije. Na Sveučilištu Oxford, bijeli karanfil nosi se na prvi ispit, crveni na posljednji,a ružičasti na ispite između prvog i posljednjeg. U SAD-u i Kanadi, karanfil je simbol Majčinog dana. Crveni se nosi ako je majka živa, a bijeli ako je preminula. U Koreji, crveni i ružičsti karanfili daruju se na Dan roditelja.

 Зумбул  рода је монокотиледоних скривеносеменица из истоимене фамилије Hyacinthaceae, као и једине врсте тог рода, која природно расте у пределима југозападне Азије, од Мале Азије, преко Сирије, Либана, Израела и Ирака до Ирана. Постоје супспонтане популације у Далмацији и Грчкој. Природна станишта зумбула су камењари од приморја до високих планина (2000m н. в.).Поједини аутори две врсте сродног рода Hyacinthella сврставају у род зумбула као врсте Hyacinthus litwinowii и Hyacinthus transcaspicus, респективно.Зумбул је вишегодишња зељаста биљка са подземним стаблом у виду луковице. Висине је до 50cm, са 4-12 приземних листова и једном цветном стабљиком која носи гроздасту цваст. Број цветова у цвасти је до 15 код самониклих и супспонтаних биљака, док се код гајених култивара може видети и по 50 цветова. Цвета током пролећа, цветови су веома мирисни, плаве, ружичасте, жуте или беле боје, хермафродитни. Листићи перигона су срасли у цев, са режњевима који штрче или се повијају те дају звонаст изглед читавом цвету. Опрашивање врше инсекти. Плод је округла локулицидна чаура. Семе је мрко-црно боје, са белим арилусом. Зумбул је мирмекохорна биљка.

Narcis je vrsta cvijeta iz roda Narcissus, porijeklom iz Evrope, Sjeverne Amerike i Azije. Narcisa ima oko 26 divljih i nekoliko stotina kultiviranih vrsta.Na prvom mjestu u gajenju narcisa nalazi se Engleska, zatim Holandija, Danska i Njemačka. Uglavnom raste na južnoj polulopti,a mali broj vrsta živi i na sjevernoj.Postoje dvije teorije o porijeklu imena. Prva je da je cvijet dobio ime po mladiću iz grčke mitologije Narcisu koji je bio opsjednut samim sobom, tako da je jednom prilikom gledajući svoj odraz u bazenu umro od gladi i žeđi sjedeći na rubu bazena, a na mjestu gdje je preminuo izraslo je cvijeće, odnosno narcisi.Po drugoj teoriji cvijet je dobio ime po svojim narkotičkim svojstvima, i otud naziv narcis (grč. narke - gubitak čula, ukočenost). Sve vrste narcisa posjeduju koronu okruženu sa šest cvijetnih listova zvanih perianti koji se spajaju u cijev na kraju cvijeta. Sjemenje je crno, okruglo sa tvrdim omotačem.Narcisi mogu posjedovati boje identične kod perianta i korone ili mogu varirati u nijansama između perianta i korone. Boje koje se najčešće pojavljuju su nijanse žute, bijele, narandžaste, roza, crvene i zelene.